Milan Rakić - Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, cuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I rec nek tvoja nicim ne pomuti
Bezmerno silne osecaje moje.

Cuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekcu novim, zanosnim zivotom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje
Pred velicanstvom prirode; a potom,

Kad prodje sve i malaksalo telo
Ponovo padne u obicnu camu,
I zivot nov i nadahnuce celo
Necujno, tiho potone u tamu,

Ja cu ti, draga, opet reci tada
Otuznu pesmu o ljubavi, kako
Ceznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osecam tako.

I ti ces, bedna zeno, kao vazda
Slusati rado ove reci lazne,
I zahvalices Bogu sto te sazda,
I oci ce ti biti suzom vlazne.

I gledajuci vrh zaspalih njiva
Kako se spusta nema polutama,
Ti neces znati sta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki zivac rastrese i nadme,
I osecaji navale ko plima.

Za taj trenutak zivota i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja.
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato cu ti uvek nesto reci: cuti,
Ostavi dusu nek spokojno sniva,
Dok kraj nas lisce na drvetu zuti
I tama pada vrh zaspalih njiva.

...joj prelepa...^^...moj omiljeni je Dis...obozavam ga.....

Citat:

Ноћ љубави Једне вечери, као после града, Мирисала је кожа тело моје: Миран, без среће и радости које, Бијах као ван тамнице јада. Видео нисам сунце како пада, Уздах и цвеће око сна мог што је Очајем скрио њених нада боје, Одвео дете у несрећу сада. Драга моја, ја не умем више Носити сузе што ти радост крије, Ал' у ноћ месец кад сиђе убави, Тишином среће кад бол замирише, Одмори око: нек се душа слије У позни шапат велике љубави.

Citat:

Можда спава Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао: Да је чујем узалуд сам данас кушао, Као да је песма била срећа моја сва. Заборавио сам јутрос песму једну ја. У сну своме нисам знао за буђења моћ, И да земљи треба сунца, јутра и зоре; Да у дану губе звезде беле одоре; Бледи месец да се креће у умрлу ноћ. У сну своме нисам знао за буђења моћ. Ја сад једва могу знати да имадох сан. И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох сан. Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни очију тих. Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне; У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад И те очи, и ту љубав, и тај пут среће; Њене очи, њено лице, њено прољеће У сну видим, али не знам што не видим сад. Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад; Њену главу с круном косе и у коси цвет, И њен поглед што ме гледа као из цвећа, Што ме гледа, што ми каже да ме осећа, Што ми брижно пружа одмор и нежности свет, Њену главу с круном косе и у коси цвет. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас; Не знам место на ком живи или почива; Не знам зашто њу и сан ми јава покрива; Можда спава, и гроб тужно негује јој стас. Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће после овог сна. Можда спава са очима изван сваког зла.

Što sam ? Tko sam ...

**

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živio sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici, dijete,
zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene riječi.

"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit ću",
a u duši vazda ista pustoš zrači;
ako dirneš strast u čovjekovu biću,
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
stvorena i za me i za mnoge druge.

Ali, ako tražeć neku srodnu dušu.
vezan protiv želje, utonem u sjeti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

Senka
Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba

zbog svega što smo najlepše hteli.
M. Antic

EMINA


Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!...

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!...


1903.

ALEKSA ŠANTIĆ

OSTAJTE OVDJE

- Aleksa Santic -


Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije;
grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.
Od svoje majke ko ce naci bolju?!
A majka vasa zemlja vam je ova;
Bacite pogled po krsu i polju,
Svuda su groblja vasih pradjedova.
Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, sto je branit znase,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vase.
Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka place za svojijem cedom.

Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u narucja sveta;
Zivite zato da mozete mrijeti
Na njemom polju gdje vas slava sreta!
Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas nece;
Bolji su svoji krsevi i goli
No cvijetna polja kud se tudjin krece.
Ovdje vam svako bratski ruku steze -
U tudjem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krse sve vas, sve vas veze:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.
Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

Pero Zubac

MOSTARSKE KIŠE

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

Pero Zubac, 1965

Očiju tvojih da nije

Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Vasko Popa

Vasko Popa - Vrati mi moje krpice
Padni mi, samo, na pamet!
Misli, moje, obraz da ti izgrebu!
Iziđi, samo, preda me,
Oči da mi zalaju na tebe!
Samo otvori usta,
Ćutanje moje, da ti vilice razbije!
Seti me, samo, na sebe,
Sećanje moje, da ti zemlju
pod stopalima raskopa!
Dotle je među nama došlo!


Vrati mi moje krpice!
Moje krpice od čistog sna,
Od svilenog osmeha,
od prugaste slutnje,
Od mog čipkastog tkiva.
Moje krpice od tačkaste nade,
Od žežene želje,
od šarenih pogleda,
Od kože s mog lica.
Vrati mi moje krpice!
Vrati kad ti lepo kažem.




Slušaj ti, čudo!
Skini tu maramu, belu.
Znamo se...
S tobom se, od malih nogu,
Iz istog čanka srkalo,
U istoj postelji spavalo.
S tobom, zlooki nožu,
Po krivom svetu hodalo,
S tobom, gujo pod košuljom.
Čuješ, ti, pretvorniče,
Skini tu maramu, belu!
Šta da se lažemo?!


Neću te uprtiti na krkače,
Neću te odneti kud mi kažeš,
Neću ni zlatom potkovan,
Ni u kola vetra na tri točka upregnut,
Ni duginom uzdom zauzdan.
Nemoj da me kupuješ,
Neću ni s nogama u džepu,
Ni udenut u iglu, ni vezan u čvor,
Ni sveden na običan prut.
Nemoj da me plašiš!
Neću ni pečen, ni prepečen,
Ni presan posoljen,
Neću ni u snu!
Nemoj da se zavaravaš.
Ništa ne pali, neću!


Napolje iz mog zazidanog beskraja!
Iz zvezdanog kola oko mog srca,
Iz mog zalogaja sunca.
Napolje iz smešnog mora moje krvi,
Iz moje plime, iz moje oseke.
Napolje iz mog ćutanja na suvom.
Napolje, rekao sam, napolje.
Napolje iz moje žive provalije,
Iz golog očinskog stabla u meni.
Napolje, dokle ću vikati, napolje!
Napolje iz moje glave što se rasprskava.
Napolje, samo napolje!


Tebi dođu lutke,
A ja ih u krvi svojoj kupam,
U krpice svoje kože odevam.
Ljuljaške im od svoje kose pravim,
Kolica od svojih pršljenova,
Krilatice od svojih obrva.
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba,
Da love, da vreme ubijaju.
Kakva mi je, pa to, igra?!


Koren ti, i krv, i krunu,
I sve u životu!
Žedne ti slike u mozgu
I zar okca na vrhovima prstiju,
I svaku, svaku stopu,
U tri kotla namćor-vode,
U tri peći znamen-vatre ,
U tri jame bez imena i bez mleka.
Hladan ti dah do grla,
Do kamena pod levom sisom,
Do ptice britve u tom kamenu.
U tutu tutinu, u leglo praznine,
U gladne makaze početka i početka,
U nebesku matericu znam li je ja...


Šta je s mojim krpicama?
Nećeš da ih vratiš, nećeš.
Spaliću ti ja obrve,
Nećeš mi dovek biti nevidljiva.
Pomešaću ti dan i noć u glavi.
Lupićeš ti čelom o moja vratanca.
Podrezaću ti raspevane nokte,
Da mi ne crtaš školice po mozgu.
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika.
Videćeš ti šta ću da ti radim...
Seme ti, i sok, i sjaj,
I tamu i tačku, na kraju mog života
I sve na svetu.


I ti hoćeš da se volimo...
Možeš da me praviš od mog pepela,
Od krša mog grohota,
Od moje preostale dosade,
Možeš, lepotice...
Možeš da me uhvatiš
Za pramen zaborava,
Da mi grliš noć u praznoj košulji,
Da mi ljubiš odjek,
Pa ti ne umeš da se voliš.


Beži, čudo!...
I tragovi nam se ujedaju,
Ujedaju za nama u prašini.
Nismo mi jedno za drugo.
Stamen hladan kroz tebe gledam,
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj.
Ništa nema od igre.
Kud smo krpice pomešali...
Vrati mi ih, šta ćeš s njima...
Uludo ti na ramenima blede.
Vrati mi ih, u nigdinu svoju beži,
Beži, čudo od čuda.
Gde su ti oči?
I ovamo je čudo!


Crn ti jezik, crno podne, crna nada.
Sve ti crno, samo jeza moja bela.
Moj ti kurjak pod grlo,
Oluja ti postelja,
Strava moje uzglavlje,
Široko ti nepočin-polje.
Plameni ti zalogaji, a vostani zubi,
Pa ti žvaći, izelice...
Koliko ti drago žvaći.
Nem ti vetar, nema voda, nemo cveće.
Sve ti nemo, samo škrgutanje moje glasno.
Moj ti jastreb na srce,
Manje te u majke groze.


Izbrisao sam ti lice sa svog lica,
Zderao ti senku sa svoje senke,
Izravnao bregove u tebi.
Ravnice ti u bregove pretvorio,
Zavadio ti godišnja doba,
Odbio sve strane sveta od tebe,
Savio svoj životni put oko tebe,
Svoj neprohodni, svoj nemogući,
Pa ti sad gledaj da me sretneš.


Dosta rečitog smilja,
Dosta slatkih trica,
Ništa neću da čujem, ništa da znam.
Dosta, dosta, sveg!
Reći ću poslednje dosta.
Napuniću usta zemljom,
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo,
Da presečem jednom za svagda.
Staću, onakav kakav sam,
Bez korena, bez grane, bez krune.
Staću oslonjen na sebe,
Na svoje čvoruge.
Biću glogov kolac u tebi.
Jedino što u tebi mogu biti...
U tebi, kvariigro, u tebi, bezveznice!
Ne povratila se...


Ne šali se, čudo!
Sakrila si nož pod maramu,
Prekoračila crtu, podmetnula nogu,
Pokvarila si igru!
Nebo da mi se prevrne,
Sunce da mi glavu razbije,
Krpice da mi se rasture...
Ne šali se, čudo, s čudom!
Vrati mi moje krpice!
Ja ću tebi tvoje.

Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

I mogu kom reći u tome času
čudesnu tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi....
Ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu, ranu srca dira

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira...

(Desanka Maksimović)

PUTNIK TRECE KLASE




Volim da putujem trecom klasom
na brodu vozu i tramvaju
tu ljudi svakom nazivaju boga
kad dodju i odu i susedu ruku daju.

Cist do prljavog, trezan do pijanog
ne libeci se tu seda
raspituje sused suseda
kuda ide i kako se zove,
i ko mu je kum i deda.

U trecoj klsi sednu kraj mene
Zene slicne mojoj majci,
preplasene i okorelih ruku,
i pricaju poverljivo svakome
svoju brigu i muku.

Tu se niko nece zabezeknuti
ako sto pametno kazem, a imam
poderane rukave,
niko mi ne viri u izlizane potpetice,
ne meri me od pete do glave.

Tu se odeva svak kako mora,
mnogo je tu starinskog, ubogog sveta,
pa ako u prolece zimski ogrta; imam i ja
to nikog ne uzasava
niti kome smeta.

Tu mirise poneko na rakiju,
na beli luk i casu vina,
poneko mi na nogu stane,
ali tu se saputnici ne gledaju
sa necovecnih visina>
postuju se tudje siromastvo
i tudjje rane.

Ako se glasno nasmejem u trecoj klasi,
niko me ne smatra za nevaspitana i luda.
Tu su svi rodjacki raspolozeni
i jednaki gotovo
kao na dan strasnog suda.
D. Maksimovic

Šarl Bodler
"Strvina"

Sećaš li se, o dušo mila, dan beše letnji
i nebo spokojno i jasno,
kao na zavoju ceste, na šljunku, mi u šetnji
strvinu gnusnu ugledasmo?

Nogu dignutih uvis, k'o žena bludu sklona,
s otrovnim znojem vrenja ružnih,
nehajno je, bestidno širila trbuh ona,
sav prepun isparenja kužnih.

Tu gnjilež je grejalo i peklo sunce vrelo,
k'o savesni i vredni pekar,
željan da mnogostruko prirodi vrati delo
koje je sastavila nekad.

Nebesa su gledala bujanje mrtvog tela
što poput cveta stade rasti.
Smrad beše tako silan, da si od njega htela
u nesvest na travu pasti.

Roj muva je zujao kraj creva i kraj usta
a bataljoni crva, siti,
gmizahu naokolo, i kao tečnost gusta
prelivahu taj dronjak živi.

To beše kao talas, čas nadut, čas razliven;
meso je kipelo u vrenju,
kao da telo čuva dah neki, živ i skriven,
težeći umnogostručenju.

Sve to brujaše čudno, k'o vetar, kao plima,
K'o voda kada razlije se,
Il' zrnje žita, kad ga ritmičnim pokretima
u svom rešetu vejač trese.

Oblici nestajahu, kao san, kao slika,
što tek na mutnu skicu liči,
zaboravljena, pa je kičica umetnika
po sećanju tek uobliči.

Jedna nas kuja, malo podalje, ljutim okom
posmatraše, uznemirena,
vrebajući trenutak da na kosturu skokom
ugrabi komad svoga plena.

A međutim, i ti ćes ličiti na to smeće,
na ovu kužnu hrpu gnoja,
Ti, sunce moga sveta, očiju mojih cveće,
Moj anđele i strasti moja!

Kraljice draži, ti ćeš, kad dođe čas i za te
da s pomašću se zadnjom kreće,
među kosture sići, da zajedno buđate,
pod travu i pod tušto cveće.

Tada kaži crvima, kad te kroz tminu
ljubljenjem gladnim budu obasuli,
da ja još čuvam oblik i nebesku suštinu
ljubavi moje koja truli!

Svi tekstovi su dobri, odusevljen sam. Baraba nije los Sarl.

Vjetar duva,
šljive otpadaju
trule šljive muve spopadaju.
Krmci jedu da ne propadaju,
tvoje mi se oči dopadaju.

Tvoje oči ko farovi FIćE
ti si moje omiljeno biće.

Sunce je raspizdilo svoje zrake,
vrapci se deru ko konji,
mene piči depresija,
u duši mi opsesija,
jebo mater ako te ne volim!